Спаљивање отпада у Великој Британији

Спаљивање отпада у Великој Британији

Било је протеста против паљења у предграђу Лондона, у заједницама као што је Маури Валлеи и Лаке Дистрицт у Онтарију.

Технологија у управљању отпадом у Великој Британији много заостаје за остатком Европе због великог броја депонија на располагању. Од стране Европске уније да уђе у систем пуњења смећа (ТхеЛандфиллДирецтиве) британској влади да администрира законе о управљању отпадом, укључујући порез на депонију и шему трговања дозволама за депонију (ЛандфиллАллованцеТрадингСцхеме). Законодавство има за циљ смањење емисије гасова стаклене баште са депоније коришћењем алтернативних метода одлагања отпада. Став британске владе је да ће спаљивање постепено играти све већу улогу у решавању комуналног отпада и снабдевања енергијом. У 2008. години, скоро 100 локација у Великој Британији идентификовано је као потенцијална места за будуће спалионице отпада. Ове локације су такође мапирали британске невладине организације.


Историја спаљивања (спаљивања) комуналног чврстог отпада уско је повезана са историјом депонија и других облика одлагања отпада. Приликом процене користи од спаљивања отпада, неизбежно је упоредити га са другим методама одлагања отпада. Од 1970-их, промене у рециклажи и другим начинима одлагања отпада су промениле перцепцију о предностима и недостацима спаљивања. Од 1990-их, друге технологије третмана отпада су такође сазреле и постале практичне.